Изазови климатских промена, потребе зелене агенде за критичним минералима и раст интереса других за одлагање отпада и експлоатацију минералних ресурса у РС.

Под утицајем климатских промена, у Србији су учестале поплаве услед екстремних падавина у кратким периодима, све дуже су суше услед измештања падавина из вегетативног дела године и све
су снажније олује са градом. Пораст температуре утиче на водоснабдевање, ратарење, сточарство и на сав живи свет. Додатну опасност представља и настојање других земаља да у Србију извезу
отпад који не желе да задрже на својој територији, те да Србију користе као сировинску базу у којој би се минерали прибављали на јевтинији начин, уз депоније, испуштање вода и уз разарајуће
утицаје на животну средину, што у многим земљама није прихватљиво. Поменута додатна опасност је уско повезана са реакцијама развијених земаља на климатске промене и са њиховим настојањем
да очувају своју животну средину. Прокламовани циљ зелене агенде је очување животне средине и климе, смањење емисија CO₂ и замена фосилних горива. Ослања се, поред осталог, на електрична
возила, батерије, соларне електране и ветроелектране. Захтева за ред величине веће количине критичних минерала, слабо заступљених у земљиној кори. Рециклирање минерала захтева знатне
количине енергије, и веома често је неизводљиво јер рециклирање није било на врху приоритета у фази пројектовања. Експлоатација и прерада минерала захтевају значајан утрошак фосилних
горива и наносе неприхватљиву штету људима и природи у земљама које пристају на јевтино рударење. Повећање глобалне просечне температуре и раст утрошка фосилних горива показују да су
укупни ефекти досадашњих мера декарбонизације били недовољни. Бројне одлуке зелене агенде донели су политичари под утицајем профитно мотивисаног крупног капитала, уз недовољан утицај
објективних ставова независних стручњака, уз уважавање закона тржишта али не и закона физике. Временски оквир профитно оријентисаног планирања је прекратак и не може да уважи динамику
енергетског сектора. Уз неизвесност тржишта, прописи и подстицаји нису охрабрили инвеститоре да предузму исправне кораке. Покушај масовније примене направа зелене агенде суочен је са
проблемима у набавци критичних минерала на којима је заснована већина направа. Премда многе направе називамо обновљивим, у пракси нећемо бити у стању да их обновимо. Еколошки
прихватљиво прибављање критичних минерала је превише скупо, док би дугорочан ослонац на снабдевање из Кине довео економију у незавидан положај. Јачају настојања да се минерали прибављају
у земљама какве су Конго, Мароко и Србија, где се може рударити на јевтин начин, са депонијама и са испуштањем проблематичних вода у окружење, уз девастирајуће ефекте по земљу, воде и живи
свет. То је омогућило ЕУ да еколошке проблеме рударење извезе у друге земље из којих прибавља сировине. Према досадашњој пракси, приходи земље домаћина су по правилу незнатни, док је утицај
на окружење и становништво погубан и често непоправљив. Водеће рударске компаније су сарађивале са земљама у којима постоји висок коруптивни потенцијал, нефункционалне институције, и где
су аутократске власти спремене да склопе споразум о девастирајућем рударењу. Међутим, растући отпори становништва јефтином и еколошки штетном рударењу доводили су и до оружаних сукоба и
грађанских ратова, што је угрозило дугорочну сигурност снабдевања минералима. Све већа потражња за критичним минералима доводи у питање одрживост постојеће праксе. Развој нових
технологија и направа за декарбонизацију мора укључити решења која користе минерале обилато заступљене у земљиној кори и лако доступне, док дугорочна одрживост снабдевања минералима из
земаља трећег света захтева да се забрани рударење у насељеним областима, на пољопривредном или шумском земљишту и у близини водоносних система, док се локалном становништву сваке земље
која пристаје да буде сировинска база мора понудити праведан удео у приходима. Поред тога, стање земљишта, вода и ваздуха у земљама које предају сировине мора достићи и одржавати ниво
најбољих примера у земљама које преузимају и користе минерале. Зарад придруживања цивилизованом свету, у Србији треба најпре санирати постојеће руднике и депоније, спречити да Србија
постане  стециште туђег отпада и забранити рударење са депонијама или испуштањем проблематичних вода, какво се већ спроводи у источној Србији и какво се планира у долини Јадра и на другим
местима западне Србије. Требало би обуставити све припреме за градњу нових рудника све док се земљиште, воде и ваздух у Бору, Мајданпеку, Новом Пазару, Зрењанину и целој Србији не доведу у
склад са Аустријом, Норвешком и Луксембургом, што укључује и довођење еколошког и хемијског статуса воде у Борској реци до доброг или бољег. Другачије поступање би погоршало постојеће стање,
обесхрабрило друге земље да нас приме у своје друштво, онемогућило процесе интеграција и трајно искључило Србију из цивилизованог света.